13
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj. To se u stvari Jutro po sebi peni i razapinje dugu. Ja sam priznao jednoj ženi Da je život nešto prosto u meni, - a nije baš tako prosto. Ja sam mislio da cu ici pravo dok se ne pretvorim u lenjir, a našli su me u krugu. Našli su me posle lutanja srozanog od vriska do šaputanja. Prošao je oktobar. Medu nogama drveca polako zaudara na vlagu i krv. Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu. Sedite malo kraj mene kao kraj groba. Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba. Sedite malo kraj mene Vidite: opet sam dobar. Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza kao streljanom vojnom beguncu. Proletele su ogromne zlatne kocije kroz naše utrnule oci, - a mi ih sacuvali nismo. Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo Gorko od smeha i slatko do placa. Dozvolite mi da posle svega dalekoj nekoj gosdpodici napišem jedno pismo, onako malo nostalgicno kao što pišu senilni penzionisani admirali preživeloj posadi sa potopljenog razaraca. Gospodice, kazacu, gospodice, sve je, sve je, sve je gotovo. Ovde cvece pokojno prodaju razliveno u parfemske flaše. I sve je, sve je, sve je spokojno kao da vetar nikad nije šamarao drvored i po oknu se pleo. Gospodice, kazacu, u ovu jesen, frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem, to što sam odjednom sed ne znaci da sam beo. Ti si jedina nahranila svu moju glad sa ono malo mesa i sna. Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju i dlanova. Voleo bih da tvoji buduci sinovi naslede boju moga glasa i kceri nose moju tugu u prslucicima od svile. Voelo bih da sacuvaš moje najdivnije vrhove na horizontalama tvog dna i proneseš moje oci kroz tišinu tudih ociju i stanova, i moj oktobar kroz sve tude aprile. Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam. Hiljadu puta ponovo se plašim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te placa? Da li sam još uvek medu svim tvojim životima onaj komadic najplavijeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saca? Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade. Ponekad kaplju kiše cudno, spokojno. Nemam volje ni da živim ni da se ubijem. Sasvim sam nalik na ladu koja luta bez posade i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno, nešto pokojno, nešto golubije. Možda je dobro da znaš: posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike, danas - mogu da podignem zarozane carape licno bogorodici u dostojanstvo prerušen. Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju kao mali žuti psi na mokrim, nabreklim, crnim sisama gospode keruše. Sasvim sam zakopcan od sluzokože do duše. Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju i onako pevuše. Ti me svakako razumeš: sve je, sve je sve je gotovo. Uplašeno sam pijan i prazan i sam. Ponekad neko naide da me zabrinuto voli i pazi, neko kome otkrivam sve tvoje putokaze do mog usijanog temena. Nikome nemoj reci ali ja, koji najmanje znam o sreci, hteo bih malo nespretne srece tom nekom novom da dam i dok umire drvece i vetar po lišcu gazi hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi i davnoprošlog vremena. Možda neceš verovati: i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo. Sve mi hoteli nekako lice na istu bajku i postelje u sobama smeškaju se na isti glas. Svi se portiri na isti nacin brinu onako malo rodacki kad im laku noc kažemo. Svi se portiri isto onako brinu, majke mi, kao da znaju za nas. Dalje ne bih imao ništa više da ti javim. Pijana od hladnoce subotnja noc se valja. Satovi su vec odavno povecerje odsvirali. Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim jedino možda to da si ostala najlepša medalja iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali. Gospodice, ja nisam za tobom bio onako obicno, gimnazijski zanesen. U meni je sve do tabana minirano. Inace, zapamtio sam: ljubav je najgolubija samo u onim kricima koji se poklone prvima. Dozvoli da se zato zbog neceg u sebi nasmešim u ovu jesen pomalo krišom, kroz suze, pomalo demodirano, ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima, ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.
...Kad otvoris 'ladno pivo coMi oli dodat mi ga tii da se kucnemo pred put pa da se uputimo mi...jer tamo je srcu toplo i nama treba suncev sjaj neki tropski bar dje je sve haj zato ne staj nego aj nego aj nego a aaaajj :)) <33 
